Svi je priželjkuju, čitavog života joj se nadaju, a ona nekog posećuje, dugog zaobilazi. Ne može se kupiti, pokloniti, izmamiti, još manje oteti. Treba je umeti prepoznati i sačuvati, a pre svega – ne tražiti je na pogrešnim mestima
Zdravlje, ljubav, osećanje važnosti i psihičke i materijalne sigurnosti nešto su bez čega se čoveku ne mili da se ujutro budi. Pa opet – neki sve to imaju, a nisu srećni, dok drugi imaju tek ponešto ali se ne žale, nasmejani su, puni vedrine i nade. Pitamo zato „stručnjaka za dušu“, dr Snežanu Kuzmanović, neuropsihijatra Doma zdravlja Stari grad u Beogradu, da li uslovi u kojima dolazimo na svet doprinose kasnijoj sreći, postoje li ljudi „srećne prirode“ i imamo li svi „kapacitet“ za sreću.
– Mislim da postoji potencijal za sreću. Povezan je sa količinom endorfina, „hormona sreće“ kako ga još nazivaju, što zavisi od genetike i biološkog materijala. Ulogu u formiranju osobe koja će imati veću sposobnost da uživa u životu i izbori se za ono što je čini zadovoljnom imaju majka ili neposredna okolina koja bebu neguje. Oni već od prvih dana formiraju detetov stav prema životu, njegov kapacitet za ljubav i mržnju. Ali i od samog deteta zavisi kako će doživeti negu i ljubav. Neka beba ispunjena ljubavlju će kasnije, kao odrasla osoba, umeti da je prenese drugima, dok će druga, uprkos ljubavi okoline, ostati stalno emocionalno „gladna“ i nezadovoljna – naglašava dr Kuzmanovićeva.
Ako dete raste u nepovoljnim životnim okolnostima, manje se očekuje da će postati osoba sigurna u sebe i srećna, ali to ne mora biti pravilo. Čovek je bio-socio-psihološko biće, pa sem nasleđa i okoline i izbori koje kasnije pravi u životu – prijatelji, bračni i ljubavni partneri – bitno utiču na stanje njegovog zadovoljstva, ispunjenosti i ostvarenosti.
Ključ je – jednostavnost
Srećne prirode možda zavise i od biološkog potencijala i od psihološkog razvoja. Ključne reči za formiranje samopouzdane ličnosti koje roditelji upućuju detetu su „Ti možeš...“ (da prohodaš, da dobro učiš, da uspeš...). Vera da ćemo u nečemu uspeti i te kako pomaže da to i postignemo. Isto je i sa srećom. Jovan Dučić je rekao da „ko veruje da je srećan, on to zaista i jeste“.
Naravno, i očekivanja prema detetu moraju zavisiti od njegovih realnih mogućnosti, jer ako su prevelika – dete će postati nesigurna osoba.
Sigurnost ne samo u sebe i svoje mogućnosti, već i u to šta nas lično čini zadovoljnim, dobar je put da to i postanemo. Sreća je individualna, po meri svakog čoveka, ne trpi konfekcijski pristup. Ono što bi nekog usrećilo, drugog bi unesrećilo. Jednostavni ljudi imaju veće izglede da ostvare ličnu sreću, žele uglavnom ono što mogu i da ostvare a kad se to dogodi, uživaju i u malim stvarima. Oni zahtevniji uvek vide i drugu stranu medalje. Gistav Flober je duhovito primetio da je za sreću potrebno biti „glup, sebičan i dobrog zdravlja, ali ako prvi uslov nije ispunjen – sve je propalo“. Jedna prijateljica se požalila drugoj da joj se muž naljutio jer mu se nije dopalo ono što mu je rekla, iako je, kao i uvek, bila u pravu. Od drugarice je usledilo pitanje: „Pa, draga, hoćeš li da budeš uvek u pravu, ili da budeš srećna!“
Postoje trenuci ushićenja, vrhunskog zadovoljstva, „okeanski doživljaj“ kakav osete nadareni ljudi kada ostvare neko delo. O tome je i Tesla govorio kada je sreću izjednačio sa onim što daruje čovečanstvu.
Drugi sreću traže u materijalnom blagostanju, vlasti, moći. A kad to postignu, s čuđenjem otkrivaju da se ipak osećaju sami, i da im je potrebno još nešto. Našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo. Uz to, ako imamo s kim da podelimo i bol i radost, prijatelje kojima možemo da verujemo – to je već deo pravog bogatstva. Volter je rekao da jedan trenutak sreće vredi koliko hiljadu godina slave!
Kako postići zadovoljstvo
Ako radi na sebi, čovek će otkriti ne samo šta njega lično čini srećnim, već i kako da zauzda strahove, ojača samopouzdanje i postane sposobniji da se izbori za ono što ga raduje i što mu je važno. Srećan čovek ima zahteve koje može da ostvari. Osim toga, ono što najviše želimo se tokom života menja.
Ali ima i onih „namćora“ koji svemu nađu manu. I kad imaju sve uslove za sreću, njihova destruktivnost će ih već sprečiti da u tome uživaju. Melanholici opet sebe kažnjavaju i „ne smeju“ da budu srećni, jer ih tada muči osećanje krivice. Zato je važan rad na sebi, jer ljudi imaju mogućnost da otkriju svoju „matricu“, plan po kojem funkcionišu, i sebe možda sabotiraju i kad mogu da budu ostvareni i zadovoljni..
Ako smo životom nezadovoljni, jako je važno da za to ne okrivljujemo ni sudbinu, ni sebe, ni druge. Postoje okolnosti koje su u određenom trenutku uticale na naše izbore i na naš život. Na nama je da se u ovim okolnostima borimo za ono što nam je važno. Mudar čovek se prilagođava ljudima i događajima i na vreme će odustati od modela ponašanja koji mu ne obezbeđuje sreću.
Sreća nije trajno stanje, život je ispunjen i bolom, tugom, gubicima, ali važno je ne „negovati“ tugu, ne zadržavati se predugo u negativnim psihološkim stanjima, podsticati vedrinu šetanjem, čitanjem, druženjem sa pozitivno orijentisanim ljudima. Tada ćemo lakše u sebi prepoznati dar za zadovoljstvo i sreću, svojstven svima. I Artur Šopenhauer je, razmišljajući o uslovima za sreću, prednost dao vedrini duha, koja je samoj sebi nagrada, a društvo joj prave plemenit karakter, preduzimljivost i zdravlje.
Нема коментара:
Постави коментар