Da li se dobro uvek dobrim vraća?

Ili….da li su dobar i lud dva brata rođena?

Da li je moguće biti dobar i činiti dobro

, a ne ispaštati zbog toga na neki način?

Biti dobar prema drugima a da oni to ne iskoriste i ne zloupotrebe?

Mislim, i moje iskustvo me uči, da se dobro uvek dobrim vraća. Uvek!

Pod uslovom da dobro shvatimo na, usudiću se da kažem, pravilan način.

Kada nekom činimo nešto dobro, sa dobrom namerom, bez očekivanja da će nam se dobrim vratiti, dobro se uvek dobrim vraća. Makar i “samo” kroz osećaj zadovoljstva što smo učinili nešto dobro.

Nekad i neki ljudi, svesno ili nesvesno, očekuju da im se to dobro što su učinili vrati. I to na tačno određen način.

Ako sam ja bila dobra prema tebi, očekujem da ti budeš dobar prema meni.

Ako sam ja ponudila pomoć tebi, očekujem da ti ponudiš pomoć meni.

Ti nije dobrota, to je trgovina. I to ne baš fer trgovina. Fer trgovina je kada nekom kažete unapred koliko će nešto da košta. A ne kada nekom dajete nešto kao poklon, pa onda naknadno tražite novac.

Druga greška kod shvatanja činjenja dobrog je to što dobro poistovećujemo sa prijatnošću.

Ako nekom učinim nešto prijatno to je dobro za tu osobu.

Ako nekog volim uvek se trudim da toj osobi bude prijatno sve što radim.

Nekad dobro drugom činimo kroz neprijatnost. Kada je dete bolesno, roditelji vode dete kod lekara. I dete pretpostavimo dobije injekciju. To nije prijatno. Ali jeste dobro za dete.

Postaviti jasnu granicu drugoj osobi i ne dozvoliti da nam radi nešto što nam smeta i škodi jeste znak ljubavi. I povećava verovatnoću da će odnos ostati stabilan i kvalitetan.

Moj odnos sa nekim koga mnogo volim je dugo bio nezadovoljavajući. Taj neko mi se javljao samo kad mu treba nešto od mene, nije obraćao pažnju na mene, uzimao me je zdravo za gotovo.

Odnos je takav da nisam mogla da ga prekinem zauvek, zauvek smo vezani rodbinskim vezama. Dugo mi je to smetalo i nisam znala šta da radim i kako da se postavim. Pokušavala sam fino i ljubazno, pokušavala sam i grubo i neljubazno. Ništa nije davalo efekta. Što sam se više trudila i bila bolja, što sam više davala, taj neko me je više uzimao zdravo za gotovo.

Osetila sam u nekom trenutku da ne mogu više tako, da me previše uznemirava i boli, i odlučila da, kad već ne mogu da trajno prekinem odnos, mogu da ga svedem na najmanju moguću meru.

Znala sam da me taj neko voli, da me ne povređuje namerno, da ne ume bolje. Razumela sam sve to, ali nisam mogla više da trpim.

Bolela me je ta odluka, ali nisam znala bolje u tom trenutku. Uradila sam najbolje što sam znala. Bolela me je ta udaljenost, ali manje nego loš odnos prema meni.

Nakon nekog vremena relativnog zadovoljstva, ili tačnije manjeg nezadovoljstva, osetila sam da nešto ne štima. Osećala sam neku napetost i nemir. Shvatila sam o čemu se radi. Ljuteći se na tog nekog, zatvorila sam srce za njega. Nisam dozvolila sebi da osećam ljubav i volim tog nekog. Zato što mi je naš odnos bio bolan. Greška. Shvatila sam to, shvatila da bez obzira na sve, na to kakav je naš odnos, da li ćemo ikada više razgovarati ili ne, ja tog nekog volim. I to je tako. Kada sam dozvolila sebi da osetim ljubav čak i kad sam ljuta i ne odobravam ponašanje, osetila sam opuštenost i mir.

Malo nakon toga, taj neko se javio. Promenjen. Drugačiji. Moje udaljavanje ga je zabolelo, povredilo, ali i motivisalo da se zagleda u sebe i promeni neka ponašanja i uverenja.

Da skratim priču, sada imamo dobar odnos. Ne savršen, ne idealan, dobar. Iskren. Sasvim dovoljno. 

Pitanje je da li bi bilo tako da sam ja terala sebe da “budem dobra” i popuštam tom nekom. Da sam nastavila da se trudim i pokušavam dobrotom da kupim ljubav i pažnju. Verujem da ne bi.

U teoriji lepo zvuči da ljubav pobeđuje i leči sve, i ja znam da u praksi jeste tako. Samo što ljubav i dobrotu često tumačimo i posmatramo nepotpuno. Nije sve uvek ružičasto. Nije ni crno, nije ni belo. Ni onako kako mi mislimo ili želimo da bude.

Tokom edukacije za geštalt psihoterapeuta, stav da je “isceljujuće priznati ono što jeste” je na mene ostavio jedan od najjačih utisaka. Deluje paradoksalno, ali vodi do promene. One prave. Zato se i zove paradoksalna teorija promene.

Odgovor na to kako povećavamo dobro i kako smanjujemo zlo sam dobila na seminaru Poredak ljubavi.

Ako veza treba da se održi, zlo koje se uzvraća mora biti nešto milostivije od onog koje je meni počinjeno. Kada je u pitanju ljubav, onda dobro uzvraćam tako što dajem malo više onog dobrog, a loše tako što uzvraćam malo manje lošeg.

Vlado Ilić, u knjizi “Kultura konflikta”

Ideja da dobro raste tako što uzvratimo sa malo više dobra (ne previše, jer i to narušava ravnotežu), a “zlo” se smanjuje tako što uzvratimo “zlim” ali manje nego što je nama učinjeno, na prvi pogled zvuči čudno. Ali, u praksi daje sjajne rezultate! Daje rezultate u vidu dobrih, stabilnih, autentičnih odnosa.

Šta je dobro a šta zlo, i koliko su to relativni pojmovi, lepo ilustruje priča o čoveku koji je hteo da pomogne jednoj gusenici da brže postane leptir, koju sam prepričala u tekstu “Kako odgajati srećnu decu”

Neki čovek je gledao gusenicu kako se muči da pokida svoju opnu. Trudila se i trudila, ali nikako nije uspevala. Opna se opirala, ali leptir nije odustajao. Čovek je gledao sve to, video kako se mladi leptir muči i koliko mu je teško i odlučio da mu pomogne. Uzeo je makaze i jednostavno presekao opnu. I mladi leptir je postao slobodan. Slobodan da raširi svoja krila i poleti.

Ali, nije uspeo u tome. Krila su mu bila previše slaba, nije bilo dovoljno snage u njima i nije mogao da poleti. Tužno je hodao na svojim slabim nožicama i tužno i neuspešno pokušavao da zamahne svojim preslabim krilima i poleti.

“Mučenje” tokom probijanja opne je bilo potrebno da krila ojačaju. To je bilo nešto kao bildovanje mišića krila. A taj dobronamerni čovek, u želji da pomogne, je zauvek onemogućio mladog leptira da poleti. Uskratio mu je priliku da vežba i da se jača.

Jelena Pantić