Iako se uzvraćena ljubav ubraja u pozitivna, tačnije prijatna osećanja, ona je nerazdvojivo povezana i sa povremenim neprijatnim emocionalnim stanjima koja se često neodređeno nazivaju „ljubavna bol”. Zašto ljubav mora povremeno i da boli?
Za razliku od osećanja zaljubljenosti koje je zasnovano na psihološkom mehanizmu idealizacije, osećanje ljubavi je zasnovano na mehanizmu emocionalnog vezivanja. Formula emocionalnog vezivanja jedne osobe za drugu je dvostruka: prijatnost u prisustvu, neprijatnost u odsustvu voljene osobe. Kada bi osećali samo prijatnost u prisustvu osobe koju volimo, a u njenom odsustvu bili ravnodušni, tada ne bismo imali motiv da tražimo njeno društvo. Da bi bila čvrsta, emocionalna veza je i negativno određena, kao neprijatnost u odsustvu voljene osobe. Ta neprijatnost nas motiviše da potražimo voljenu osobu i uživamo u njenom prisustvu.
Kada zavolimo neku osobu, mi je „naseljavamo” u našem unutrašnjem svetu, tako da nam postaje „značajni drugi”. Posledica je da kada ona nije fizički prisutna, mi o njoj mislimo, pitamo se šta radi, kako joj je. Tada osećamo kako nam ona nedostaje.
Dečja ljubav je opterećena strahom od odvajanja, to jest separacijskim strahom. Ono je intuitivno svesno da je zavisno od odrasle osobe koja ga voli i štiti, da ne može da preživi bez nje. Zato se ono emocionalno vezuje na zavisnički način. Ono je povremeno uplašeno da će se trajno razdvojiti od zaštitnika, da će se izgubiti, biti ukradeno, oteto, odvedeno, da će njegov staratelj otići ili umreti.
Kada je ljubav uzvraćena uvek postoji mogućnost da drugi prestane da voli, pojavljuje se strah od gubitka ljubavi. To nekada može da bude osnov ljubomore zbog koje – što se često zaboravlja – prvenstveno trpi onaj koji je ljubomoran.
Kada jedan od partnera umre ili odluči da raskine ljubavnu vezu ili brak, tada se pojavljuje osećanje tuge, žalost koja je takođe nerazdvojiva od ljubavi. Zamislite kako bi izgledalo kada tuga ne bi postojala? Kakva bi to bila ljubav kada bi dugogodišnji partner ravnodušno prihvatio informaciju da ga drugi ostavlja ili da je drugi umro?
Psihološka funkcija tugovanja je u emocionalnom razvezivanju osobe koja još voli onoga koga više nema ili koji je otišao. Zato što je ljubavno vezivanje dubok proces, i razvezivanje mora da bude duboko. Iz tog razloga je tugovanje proces, raspoloženje koje u svojoj intenzivnoj fazi traje šest nedelja.
Sva ova neprijatna osećanja spadaju u onu vrstu ljubavne boli koja nekako prirodno ide uz ljubavne veze, tako da je možemo smatrati nužnom. Nažalost, ljudi su veoma kreativni u pridodavanju nepotrebne ljubavne boli svojim raznoraznim iracionalnim uverenjima: „Ako me ona više neće, ja ništa ne vredim” i sličnim.
Zoran Milivojević
Нема коментара:
Постави коментар