Strah od odbacivanja

Strah od odbacivanja i osećanje povređenosti i ljutnje koji se javljaju kao posledica odbacivanja od strane osobe čiju naklonost želimo u svojoj osnovi imaju pretaranu potrebu za ljubavlju. Želja za ljubavlju pretočena u imperativ i zahtev da ljubav moramo imati i da bez nje ne možemo biti srećni, košta nas nezdravih emocija kao što su ljubomora, posesivnost, mržnja, osećanje odbačenosti i niže vrednosti, povređenosti….

Preterana potreba za ljubavlju svojstvena je osobama koje kroz sticanje ljubavi pokušavaju da kompenzuju svoje bazično osećanje inferiornosti. Formula kojom se vode kroz život podrazumeva da sopstvenu vrednost izjednačavaju sa količinom tuđe pažnje i naklonosti koju su stekle. Iz tog razloga, one su u večitom strahu da će od strane drugih ostati neprimećeni i odbijeni. Njihovi napori da steknu ljubav zapravo se svode na napore da steknu sigurnost kroz ljubav.

Aposolutistički zahtev da u životu moraju imati ljubav, onemogućava spontanost i fleksibilnost u izboru partnera. Osoba gonjena potrebom da stekne ljubav, iz same ljubavi ne crpi snagu i inspiraciju kao što to može biti slučaj kod ljudi koji ljubav samo žele ali ne misli i da moraju da je imaju. Osobe koje ljubav vide kao životnu potrebu kompulsivno je traže svuda gde mogu da je nađu i vođeni tom potrebom njihovi kriterijumi pri izboru partnera nisu ni njima samima jasni. Tako će na primer, devojka iz očajne potrebe da ima dečka i na taj način stekne sigurnost pristati da bude sa svakim ko joj ponudi svoju naklonost, ne razmišljajući šta je to što ona stvarno želi. Jedino što u toj ponudi ona vidi jeste izlaz iz osećanja praznine i bazične bezvrednosti koja je i tera da da uđe u odnos. Velika razlika postoji između «želim da budem voljen/a i uživam u tome što sam voljen/a» i «moram biti voljen/a po svaku cenu» kao i između nekoga ko jede zato što ima dobar apetit, pa može da uživa u hrani i da je bira, i između osobe koja gotovo gladuje pa mora jesti svaku hranu bez razlike i platiti bilo koju cenu za nju. Potreba da budemo voljeni ograničava spontanost i raznovrsnost u izboru i stvara mnogo veću osetljivost na svaku naznaku da se nekome ne dopadamo.

Osobe koje samo žele da budu voljene osećaće tugu i povređenost kada naiđu na nenaklonost i odbijanje od strane osoba koje su im u životu bitne i koje vole (partneri, članovi porodice itd). Osobe vođene imperativom da ljubav moraju imati, osećaće preosetljivost na odbacivanje ( ili samo na male znake nenaklonosti) od strane svake osobe, pa čak i one koja im se ne sviđa mnogo. Njihova osećanja i celokupno njihovo ponašanje organizovano je tako da njihova egzistencija, sreća i sigurnost zavise od toga da li su voljene ili nisu.

Osetljivost na odbijanje i osećanje povređenosti naročito su primetni kada se ovakva osoba nađe u vezi. Svaki mali znak odbijanja shvata se kao katastrofa. Čak i kada je odnos umeren i na izvestan način siguran, ako nije prožet stalnom pažnjom, shvata se kao odbijanje.

Osetljivost na odbijanje javlja se na svaku sitnu stvar kao što je promena termina sastanka, čekanje na partnera ukoliko kasni, ukoliko ne odgovori na sms u roku od minut, neslaganje sa mišljenjem, svako nepovlađivanje željama…

Ono što ih čini tako osetljivim na odbacivanje jeste način na koji ga vide. Svako, čak i malo neslaganje sa stvarima onako kao su ih oni zamislili, vidi se kao ponižavajuće. Devojka koja čeka dečka na sastanku duže od deset minuta, postaje povređena i puna gneva jer je za nju ovaj gest kašnjenja krajnje ponižavajući. Ona ga vidi kao akt nepoštovanja i pokazatelj da u vezi nešto nije u redu. Dakle, odbacivanje se može videti u svemu i svaki mali gest neslaganja vidi se kao pretnja za vezu.

Najčešća reakcija na ono što se opaža kao odbacivanje jeste ljutnja, povređenost, osvetoljubivost, mržnja, depresija…Neprijateljske reakcije mogu se javiti ne samo na odbacivanje nego i na očekivanje odbacivanja. Tako osobe koje su osetljive na odbacivanje jer u njemu vide direktnu vezu sa sopstvenom vrednošću razmišljajući « ako on/ona ne želi da bude samnom, to znači da samnom nešto nije u redu» preduzimaju niz odbrambenih ponašanja kako bi izbegle zamišljeni užas odbacivanja. Ova ponašanja najčešće se manifestuju kroz prikrivanje osećanja i prikazivanje pred sobom i drugima hladnijim i manje zagrejanim nego što je to stvarno slučaj. Ovakva ponašanja koja štite od potencijalnog odbijanja vrlo često se odigravaju na manje-više nesvesnom nivou.

Nije retkost da srećemo devojke koje se izdaju za super kul emancipovane «ženske» koje su nezainteresovane za muškarce. One deluju hladno i sigurno u sebe. Vrlo često ova maska je upravo ono ispod čega leži strah od odbacivanja.

Sličnu stvar nalazimo i kod mačo muškaraca koji deluju nezainteresovano za bilo kakvu ozbiljnu vezu. Oni su spremni za ono što zovemo «šemom» ali svaka prava veza za njih je sasvim neprihvatljiva. Oni zajedno sa svojim drugarima vole da se šale na krajnje šovinistički način, omalovažavajući ženski pol….Ubeđujući sebe da žene manje vrede i da im ne trebaju u životu «odigravaju» ulogu koja im pomaže da izbegnu potencijalno odbacivanje ukoliko bi se zapravo upustilil u ozbiljnu vezu sa devojkom.

Strah od odbacivanja može biti izražen u tolikoj meri da osoba može razviti ponašanje kroz koje će osigurati da uopšte ne bude izložena odbacivanju. Ovo izbegavanje može ići dotle da se uopšte ne obraćaju osobama suprotnog pola, recimo ni u kafiću kada za susednim stolom sedi devojka ili dečko od koga bi želeli da zatraže upaljač. Osobe koje se plaše odbacivanja, izbegavaće da se upuste u emotivni odnos sve dok nisu u potpunosti sigurni da neće biti odbačeni. Pošto je ovaku garanciju u životu teško imati, ovakve osobe vrlo često postaju potpuno emocionalno zatvorene, na taj način štiteći sebe od pretnje odbacivanja.

Strah od odbijanja, kao što smo već napomenuli može biti maskiran ležernim ponašanjem tipa «nisu mi bitne osobe suprotnog pola, sam/sama sam sebi dovoljan/a» Isto tako, ovaj strah može dovesti do niza inhibicija u ponašanju sa osobama suprotnog pola. Iz straha da bude odbijena, osoba se zatvara u sopstvenu čauru, gubeći na taj način šansu da stekne ljubav. Paradoksalno, oba odbrambena ponašanja u osnovi imaju preteranu potrebu za ljubavlju i prihvatanjem od strane drugih.

Kao što vidimo, preterana potreba za ljubavlju i strah od odbijanja koji predstavlja nužnu posledicu ove potrebe zajedno predstavljaju ozbiljan hendikep za sticanje ljubavi. Ako glumimo da nas ljubav ne zanima, drugima ćemo delovati toliko nezainteresovano i time automatski oduzeti sebi šansu da se bilo ko za nas istinski zainteresuje. Ako se sa druge strane zatvorim u sebe iz straha da ćemo biti odbijeni, odustaćemo od svake komunikacije sa osobama suprotnog pola kroz koju im možemo staviti do znanja da zapravo ljubav želimo. U oba slučaja nalazimo se u ćorsokaku i udaljavamo od šanse da u ljubavi uživamo.

Izlazak iz ovog začaranog kruga jeste da potrebu za ljubavlju pretočimo u želju. Ako ljubav samo želimo ali ne mislimo da bez nje ne možemo da živimo, bićemo mnogo slobodniji da je tražimo i nećemo na svaki znak nemogućnosti da je imamo reagovati strahom i povlačenjem.

Rešenje je u odustajanju od predstave da je ljubav vazduh bez koga ne možemo da živimo. Koliko god to poetično zvučalo u romanima, pesmama i filmovima…u realnosti je pogubno!


Mia Popić, REBT savetnica